Čitam reakcije mojih sunarodnika na neke od mojih stavova, koje politike radi sve više i sve javnije objavljujem. Neki od tih reakcija napisane su javno, a neke tajno, a čitajući ih u ljutnji pomislim kako bismo mi u Republici Srpskoj zakonom trebali zabraniti da Srbin koji nije napravio bar četvoro djece priča o patriotizmu, srpskim zemljema, srpskoj teritoriji, Srpskom svijetu. Ljutnja je to i nemogućnost da racionalizujem kako bi neko poginuo za nešto za šta ne želi da živi.
Ali neka priča ko šta želi, ovo je slobodna zemlja, ja ću samo dodati sljedeće:
Dragi moji Srbi, svijet da nam poklone, nas opet neće biti, jer se ne ženimo, jer ne čuvamo brakove, jer se kurvamo, jer nećemo djecu i obaveze, jer živimo za lagodno danas, a ne za veliko sutra. To je naš prioritetni problem, pa tek onda London, Brisel, Zagreb, Sarajevo, Tirana ili ko već jeste…ili nije. Ne ogleda se u tim našim suštinskim problemima samo odnos prema narodu, državi, društvu, sebi samima, već i odnos prema Bogu. To je odnos koji poziva na odgovornost, a mi kao da smo ogluvili – valjda nam je lakše srbovati u kladionici uz pivo.
No međutim, šta god mi da mislimo ili radimo to ne mjenja činjenicu da su brak, rad i mir jedino što može da uzdigne, odnosno bez čega će da nestane ovaj narod. Sve drugo, daleko je od nevažnog, ali je sekundarno. Mi se pitamo za prvo dvoje, a treće je od Boga, po zasluzi.
Autor: Mladen Tešanović