Ako je neko romantizovao prošla vremena i mislio da je život bio opušteniji, dobrodošli u Banju Luku početkom 2000-ih. U periodu od 2001. do 2010. godine visokoobrazovani mladi ljudi masovno su završavali studije, a većina je završavala tamo gdje je jedina potražnja za kadrom i postojala: iza šanka, u autopraoni, marketu ili u „call centru“, ako su se zvijezde dobro poklopile.
U to vrijeme univerziteti su bili nepresušni generatori „stručnih kadrova“, a studenti su ih puni entuzijazma upijali k’o sunđer. Gledali su ih raširenih očiju, punih nade, sve dok muzika nije utihnula, svjetla se pogasila, a mamurluk od apsolventske žurke popustio. E tada je došlo bolno otrežnjenje – svako bolno, bilo da se radilo o seksu bez kondoma ili jeftinoj pivi iz plastike – i shvatili su da je realna ekonomija, nazor kakva jeste, malkice drugačija u praksi od teorije iz knjiga koje su im valjali profesori. I da je ista sociopatski odlučila da ignoriše svaku njihovu titulu.
Prosjek studiranja od sedam do osam godina bio je sasvim normalna pojava u Republici Srpskoj. A zašto i ne bi bio? Zaboga, zašto završiti studije što ranije kada posla ionako nema, a studentski status pruža najbolju socijalnu zaštitu u zemlji. Grebeš se za cigare, za piće, za seks, za krevet u studentskom domu, za izlazak – ma sve potaman. Roditelji te tješe onom floskulom iz minulih vremena da samo treba da učiš, diplomiraš i da će sve doći na svoje mjesto. A onda te realnost ogrebe i otrese od pod k’o grizli zalutalog kampera.
I tako jedno jutro ustaneš i shvatiš da si bliži tridesetoj nego dvadesetoj godini života, da ti duva promaja u džepovima jače nego u glavi i da više ne možeš da se grebeš od roditelja. I kada napokon tim istim roditeljima, na veselje i radost, doneseš diplomu, ostaje pitanje: šta i kuda dalje?
Ekonomija je tada uglavnom živjela od usluga, a i danas je, manje-više, isto. Konobari, radnici na autopraoni, akviziteri u raznim sumnjivim firmama, komercijalisti i fizičko obezbjeđenje – to su bili poslovi od kojih se moglo „životariti“. Za nešto ozbiljnije… hah!
Banja Luka je, prema nekim izvorima, imala oko 600 ugostiteljskih objekata, što je dovelo do legendarne etikete: „nacija sa najobrazovanijim konobarima“. Fakultetski obrazovani mladi ljudi radili su po kafanama, dok su diplome krasile police i zidove, a ne CV-jeve. Danas neki kažu da je broj registrovanih objekata prešao hiljadu. Napredujemo, nema šta.
Nije zgoreg napomenuti da su vas ti poslovi žigosali poput nekadašnjih bludnica slovom srama, pa ste imali ozbiljnih problema da promijenite profesiju ili konkurišete za posao u struci za koju ste se školovali. Ako si bio konobar, „voliš da kradeš i piješ“. Ako si radio u obezbjeđenju, odmah te vide kao idiota bez ambicija, sklonog započinjanju kavgi. Ako si zapao za kasu ili „call centar“, bio si u povlaštenoj poziciji u odnosu na ostale kmetove. Šta se buniš? Ne kisneš, u toplom si, nisi u vodi i na suncu cijeli dan – šta kukaš?
Bilo, ne ponovilo se.
Proizvodnja je bila još gora: minimalan sektor, loši uslovi rada i plate koje kasne duže nego što ti treba da napišeš seminarski rad. Radnici bez prijave, mobing, bahati poslodavci, radno vrijeme „od zvijezde do zvijezde“ – sve je to bilo standard i normalno. Ali to je već tema za posebnu priču, da ne razvodnjavam ovu. Uglavnom, uslovi kao iz romana Čarlsa Dikensa i Maksima Gorkog. Ko bi pri zdravoj pameti rekao, ili ne daj Bože pomislio, da će sistem nagrađivanja talenata izgledati ovako?
Svi koji su tada tražili posao morali su brzo shvatiti realnost: fakultetska diploma sama po sebi nije bila dovoljna. Najpoželjniji poslodavci bili su državna služba, javni sektor i Telekom Srpske, za koje su bile potrebne članarina u stranci, dobro poznanstvo ili barem spremnost da pogaziš ponos i „odradiš“ par stvari zarad zaposlenja. I ni to nije garantovalo ništa – sve je bilo pod „možda“ i „vidjećemo“. Nije bilo bitno šta i koliko znaš, nego koga i odakle znaš.
Kod banjalučkih „gazdi“ važila je ona legendarna izreka koju je čuo svaki mladi čovjek kada bi se požalio na loše uslove i platu: „Ako nećeš ti, ima ih petoro koji čekaju tvoje mjesto“ ili „podignem kamen – iskoči radnik“. I za takve robovlasničke uslove bila je potrebna preporuka ili jaka veza. Danas to zovu „networking“, ali mi veterani znamo kako se to tada zvalo.
Pa onda razna volontiranja po godinu dana, samo da bi se imalo nešto za pokazati prilikom apliciranja na oglas za posao, a i za to je, naravno, trebala veza. Pripravnički staž je za većinu diplomaca bio vlažni san ako nisu imali baš debelu vezu ili poznanstvo. Krevete ne bih da pominjem, da ne ispadam bezobrazan i da me ne optuže za svašta.
Poslodavci su imali ogroman broj potencijalnih kandidata spremnih da rade gotovo džabe, jer je prema nekim nezvaničnim procjenama u to vrijeme oko 50 odsto mladih, starosti od 19 do 35 godina, bilo nezaposleno.
Danas, kada sve saberem i oduzmem, smatram da je period od 2001. do 2010. godine bio svojevrsni „dark age“ za mlade u našem gradu i zemlji. Fakultetski obrazovani ljudi rintali su po ugostiteljskim lokalima i autopraonicama, radni odnosi su bili gotovo robovskog tipa, a realna ekonomija i tržište rada postojali su samo kao tačan zbir netačnih podataka koje su vrtjeli u medijima. Tržišna ekonomija faktički je postojala samo na papiru.
Hvala, tante Merkel i čelnici Evrope, što ste nam podigli rampe i otvorili vrata svojih tržišta, jer zahvaljujući toj „truloj i nazadnoj“ Evropi danas većina naših starijih građana preživljava. Bivše djevojčice i bivši dječaci iz izgubljene decenije finansijski pomažu svoje roditelje, koji su se trudili da ih izvedu na pravi put, samo što im na vrijeme niko nije rekao da taj put vodi ka graničnom prelazu.
Kako je samo trula i nesposobna ta mrska Evropa – toliko nesposobna da su naši nekadašnji konobari, perači auta, čuvari i kasirke za vrlo kratko vrijeme napredovali u životu i karijeri na njenom tržištu. Zamislite samo bezobrazluk: priznali su im diplome i dali šansu da se razvijaju u svojoj struci. Ma sve je to neka masonsko-iluminatska zavjera da se uništi naš narod, nisu to čista posla.
Neko je rekao da Englezi uče na Oksfordu, a Srbi na sopstvenim greškama. Moja generacija je, prema tome, sa najvišim ocjenama odbranila doktorsku disertaciju.
Autor: Velimir Cinik