Svjedoci smo da ovih zimskih dana, na vijestima uz jutarnju kafu i doručak, čujemo kako je u našem gradu vazduh totalno nezdrav i zagađen, da ne kažem otrovan. I zbilja, kada čovjek uđe na određene stranice koje se bave hidrometeorologijom i kvalitetom vazduha, može sam da vidi da ćemo kvalitet vazduha određivati Gajgerovim brojačem k’o u Pripjatu 1986, a ionako već odavno vidimo šta udišemo…
Ko je kriv za ovakvo stanje? Hm, teško je uprijeti prstom u direktnog krivca, ali hajde da krenemo redom…
Stariji građani se sjećaju onih „zlatnih“ vremena kada je Bog po zemlji hodao i kada se u našem gradu dimilo u nebo iz brojnih fabrika kojih danas više nema, osim u sjećanjima. Industrijska zona danas je drugi naziv za magacine raznih „uvoz magle – izvoz promaje“ firmi. Prema njihovim pričama, i tada je vazduh smrdio i bio zagađen, ali naspram ovog danas bio je kao u švajcarskim Alpima. Apsurdno, ali tako oni tvrde. Ja se lično ne sjećam tih vremena – premlad sam…
Koji sve faktori pridonose ovakvom stanju? Teško je reći da li je u pitanju Eko Toplana koja na „ekološki“ način isporučuje toplotnu energiju građanima i po meni je kao morsko prase – niti je morsko, niti je prase. Grijanje nikakvo, a čadi k’o parna lokomotiva na mokri ugalj! Dolazi se do zaključka da ono „Eko“ u nazivu označava ekonomsku računicu, a ne ekologiju. Drvna sječka je daleko jeftinija od ostalih tradicionalnih energenata, a to što dimi… ma samo neka nije hladno.
Onda se pusti (šuplja) priča da okolna sela i prigradska naselja zagađuju vazduh kriminalnim novokomponovanim običajem rezanja i cijepanja drveta, koje onda ritualno spaljuju u svojim „alfama“ i „smederevcima“. Sigurno je to u pitanju, jer naši slavni preci su se grijali na solarne panele i toplotne pumpe još dok je Tvrtko Kotromanić (da, onaj sa spomenika) jezdio na svom šarcu po ovim prostranstvima… Da li su krivci nesavjesni građani koji svoje kuće lože na sve što im padne pod ruke – od automobilskih guma 15-ki, mrkog uglja, PVC ambalaže, pa sve do oblovine iz obližnje šume? Kriva je sirotinja što se ne smrzava jer, iako to nije etički, ipak je ekološki prihvatljivo? Ne znam. Ne bih rekao.
Po svemu sudeći, najveći trovač građana u Banjoj Luci je – saobraćaj. Kada metodom eliminacije izbacimo toplanu, domaćinstva i etažne zajednice, ostaje nam još on. I nije problem samo u broju automobila, već u mentalitetu. Postali smo Bermudski trougao Evrope za dizel-leševe sa isključenim filterima čestica i gorivom sumnjivog porijekla. Dizel je našem narodu fetiš. Autobusi javnog prevoza su posebna priča. Svaki liči na NASA letjelicu – ne po tehnologiji, nego po pređenim kilometrima… Građani udišu otrov kao da su vojnici u rovovima Prvog svjetskog rata. A javnih prevoznika po gradu ima k’o advokatskih kancelarija po elitnim naseljima.
Ali, kao što neko davno reče – živimo u Apsurdistanu.
Autor: Velimir Cinik