Prvo smo izbacili štirkanje. Štirku smo pravili od vode i brašna, dok se nije pojavila fabrička verzija. Štirkala se i posteljina i ručni radovi, a onda pažljivo peglalo poluvlažno. Nijedna kuća nije se mogla zamisliti bez ručnog rada. Vez, heklanje, keranje učile smo od baka i majki jako rano. Gobleni su krasili zidove, a stvari po kući tabletići ručnog rada. Trpezarijski stolnjak se podrazumijevao od debljeg heklanog konca, a mali komadi su bili što tanji, kao paučina. Oni koji nisu znali da ih sami naprave, kupovali su ili dobijali na poklon.
Onda smo izbacili heklano. Pod izgovorom da skuplja prašinu, da nije moderno – sate i sate nečijeg truda smo spakovali u kese i odložili na vrhove plakara. Koristimo „magične“ stolnjake od sintetike, a pamučne od prigode do prigode. Ili bez stolnjaka, samo komadi plastike za svaku osobu da se ne ošteti sto. Tako neuredno i bez topline, lakše je.
Sa olakšicama oko održavanja, izbacujemo i peglanje. Posteljina i peškiri se ne peglaju odavno, peglamo samo dječije i neophodno. Sve više je sintetike i recklanih komada koji ne trebaju veću pažnju oko održavanja. Bez obzira što smo dobili najmodernije pegle taj posao je zadržan skoro samo u domaćinstvima sa poslugom.
Sudovi se peru većinom u mašinama, a i ono će biti rjeđe pošto se i kuvanje smanjuje u korist gotove hrane. Restorani u marketima nude povoljnu zamjenu domaće kuhinje, a dopuni au roštilj i pekara. Kuvanje više nije radost, već nemila obaveza. Pošto ne volimo kuvati, ne volimo ni pozivati prijatelje kući. Nalazimo se s njima u kafićima, a tako i oni uzvraćaju. Još se samo slave slave u kući, a i one su olakšane, jer se sve može naručiti dostavom.
Domaćica je prošlost, sa izuzecima. Dom je spavaonica kroz koju užurbano zastaju članovi domaćinstva i idu dalje, za svojim obavezama.
Autor: BAKA